Prodavnica e-knjiga

Dve su stvari koje se usko prepliću u drami Ana je čekala: umetnost i porodica. Umetnost je u prvi mah prikazana kao plahovita, neuhvatljiva i opasna igra, a porodica kao sigurnost i postojanost. Zatim se psihološkim razbijanjem ulazi u dublje slojeve gde umetnost namesto provincijske porodice pokazuje sebe kao moguću perspektivu; kao jedini mogući način identifikacije sa onim što bi jedno ljudsko biće trebalo da bude – osoba koja razmišlja i kreira i na taj način utiče na javno mnjenje. Umetnost je ovde zapalila (čitajmo kao metaforu) društvene mreže, dovela jednog mladića iz egzila nazad u svoju zemlju, bila posrednik između njega i devojke koju voli, dodirnula duh Srbije-palanke i dovela do kolektivne katarze i spoznaje onoga što je univerzalno – ljubavi (u svakom obliku).